Praćenje uputstava i igra sa mapom: šta deca uče dok istražuju jedan mali grad

„Idi u sobu, uzmi patike i donesi ih do ulaznih vrata.“ Tri koraka. Gledaš kako četvorogodišnjak ili petogodišnjak samouvereno kreće i vraća se sa dinosaurusom u ruci. Dešava se. To nije neposlušnost. Od radne memorije i planiranja puta traži se više nego što zasad mogu, a i jedno i drugo se razvija vežbom.

Dve veštine skrivene u jednom zadatku

Pamćenje uputstva. Uputstvo u više koraka mora da se zapamti, da se zadrži pravim redom i da se usput štiklira korak po korak. Većina dece oko dve i po godine može da prati uputstvo u dva koraka, a sa tri ili četiri godine mnoga uspevaju i sa tri. Duži nizovi, naročito kad usput ima šta da odvuče pažnju, ostaju teški još godinama. Kad dete „zaboravi“ drugi korak, često ga nije zaboravilo, nego ga je istisnulo nešto što je videlo usput.

Znanje gde se šta nalazi. Deca prave mapu svog sveta u glavi iznenađujuće rano, ali je ona puna rupa: kuća, vrtić, kod bake, park, a između toga „kolima se vozimo neko vreme“. Popunjavanje te mape, saznanje da je prodavnica posle parka, a pre mosta, veština je koja dolazi kad se istim prostorom prolazi iznova i iznova uz pažnju.

Mali zadaci vežbaju oboje istovremeno, i zato su teški, i zato vredi da ih daješ.

Vežba na ekranu

Mali svet koji se ne menja i kroz koji dete može da šeta iznova i iznova dobra je vežba za drugu veštinu, a zadaci u njemu za prvu. Na tome je zasnovan ceo Tiny Town.

U selu od emodžija je Festival dobrote. Meštani imaju poklone jedni za druge i neko treba da ih raznese. Dete izabere lik i krene: pored pekare, duž plaže sa čamcima i delfinima, sve do aerodroma odakle poleću avioni. Popričaj sa drugarom i uzmi njegov poklon. Pronađi onoga kome je namenjen. Predaj ga. Ponovi, sve dok festival ne bude gotov.

Ono čega namerno nema: neprijatelja, tajmera, bodova, bilo kakvog načina da se izgubi. Niko te ne juri. Jedino iznenađenje je kuče koje može da odluči da krene za tobom. Dete može da stane i gleda delfine koliko god želi.

Šta igra vežba

• Pamćenje uputstva iz dva dela. „Pekar ima poklon za pilota.“ Ko i gde, i to zapamćeno tokom cele šetnje.
• Pravljenje mape u glavi. Posle dve-tri posete deca prestaju da lutaju i kreću pravo ka plaži, jer znaju gde je. Taj trenutak je samo učenje.
• Čitanje kratkih dijaloga. Meštani govore u jednoj ili dve rečenice. Četvorogodišnjacima će trebati da im neko pročita, a mnogi šestogodišnjaci mogu sami.
• Planiranje. Starija deca primete da mogu da nose dva poklona i da oba predaju u jednom krugu, a to je pravo planiranje najkraće rute.
• Dobrota kao cilj. Cilj je učiniti nešto lepo za nekoga. U igri je to sitnica, ali deca to primećuju.

Kontrole

Na laptopu se lik pomera strelicama ili tasterima WASD, a kad naleti na nekoga, počinje razgovor. Na tabletu dodirni mesto kuda želiš da ideš i lik će otići tamo putevima; dodirni osobu da porazgovaraš sa njom. U oba slučaja svet je dovoljno miran da dete nauči kontrole bez pritiska.

Kako da igrate zajedno

• Pitaj pre polaska. „Šta misliš, gde živi pilot?“ Predviđanje puta je veština čitanja mape, izgovorena naglas.
• Pusti dete da se izgubi. Lutanje po bezbednom svetu bez tajmera je upravo način na koji se mapa popunjava. Odupri se želji da usmeravaš.
• Neka ispriča zadatak. „Ko ti je dao poklon? Za koga je?“ To je pamćenje uputstva, uvežbano naglas.
• Posmatrajte grad. Avioni poleću po redu vožnje. Čamci plutaju. Pokazuj mu stvari; i u stvarnom svetu se snalazimo tako što primećujemo orijentire.

Šta dalje

Deca koja uživaju u zadacima iz igre Tiny Town obično vole i one iz stvarnog života: spisak za kupovinu sa tri stvari za koje su ona zadužena, ili crtanje mape puta do škole. Verzija na ekranu je proba, a proba je bezbedna.