Igre uzroka i posledice za decu od 1 do 3 godine (i zašto mališani sve ponavljaju)

Svaki roditelj jednogodišnjaka gledao je eksperiment sa kašikom. Kašika preleti preko ivice hranilice. Roditelj je podigne. Kašika opet preleti preko ivice. I tako četrdeset puta. Liči na nestašluk. U stvari je nauka.

Čemu služi kašika

Otprilike od devetog meseca do treće godine, glavni projekat deteta je da otkrije kako svet odgovara na ono što ono radi. Baci kašiku: padne, zazveči, pojavi se odrasla osoba. Ponovi: isto. Opet: i dalje isto. Ponavljanje nije tvrdoglavost. To mališan potvrđuje prirodni zakon, i to mu pričinjava ogromno zadovoljstvo, jer svet koji odgovara predvidljivo pomaže deci da se osećaju sigurno.

Psiholozi to zovu učenjem uzroka i posledice, a na njemu se gradi mnogo toga što dolazi kasnije: govor (kažem „gore“ i neko me podigne), društvene veštine (ja se nasmešim, ona se nasmeši) i na kraju rasuđivanje („ako gurnem kulu, srušiće se, pa neću“). Dete koje je hiljadama puta iskusilo pouzdanu vezu između uzroka i posledice očekuje da svet ima smisla.

Šta imaju zajedničko dobre igračke uzroka i posledice

• Posledica stiže brzo. Što je razmak kraći, lakše je povezati postupak i rezultat.
• Svaki put je isto. Pouzdanost je cela lekcija.
• Dete upravlja. Igračke koje same izvode predstavu malo uče o tome da „ja nešto pokrećem“.
• Posledica je upadljiva. Svetlo, zvuk, pokret. Suptilnost je kod jednogodišnjaka bačena u vetar.
• Ne može da se pogreši. Nema neuspeha, samo još posledica.

Igračke iz kojih nešto iskače, bubnjevi koji svetle, drvena varjača i šerpa, sve to se računa. Računa se i tastatura, ako se računaru dozvoli da odgovori, a upravo tome služi Kaboom Keys.

Cilj kao sledeći korak

Negde oko druge godine čisti uzrok i posledica više nisu dovoljni. Dete više ne želi samo da se nešto desi, već da se desi baš određena stvar. Tu počinju gađanje, tajming i predviđanje.

Ball Bonanza je napravljena upravo za ovaj korak. Lopta odskače po ekranu punom životinja od emodžija. Dodirni bilo gde i lopta poleti ka tvom prstu. Ako pogodi životinju, životinja se zavrti, spljošti ili se iznenadi. I dalje ne može da se izgubi i nema šta da se završi, ali sada postoji cilj, a posledica zavisi od toga gde dodirneš, a ne samo da li dodirneš. To je pravi skok u složenosti i dvogodišnjaci ga prelaze vidno ponosni.

Tri stvari koje igra tiho uči:

1. Gađanje. „Hoću da lopta ode tamo, pa dodirnem tamo.“
2. Strpljenje. Prvo ide dodir, a odskok stiže trenutak kasnije. Naučiti da se pola sekunde čeka na rezultat teže je nego što zvuči.
3. Čitanje reakcija. Životinje imaju lica. Deca počinju da imenuju šta vide: vrti joj se u glavi, iznenađena je, klima se. To je rečnik osećanja, pozajmljen iz igre o fizici.

Na svakom kraju terena je i gol, a duž linije se gega životinja golman. Gol pokreće veliko navijanje, konfete i publiku koja skače, a onda se lopta vraća na centar za novi početak. Ništa se ne broji, ali mreža daje gađanju razlog: deca počinju da biraju gol i usmeravaju loptu ka njemu, dodir za dodirom. Golmani su spori i ponekad namerno odu na pogrešnu stranu, pa dvogodišnjak daje gol dovoljno često da nastavi da pokušava.

Kako da igrate zajedno

Ball Bonanza je peskovnik, pa je posao roditelja da komentariše, a ne da daje uputstva:

• „Joj, žabi se vrti u glavi!“
• „Možeš li da pošalješ loptu do pande?“
• „U koji gol ciljaš? GOOOL!“
• „Gle, zvezda! Šta će se desiti ako je lopta dodirne?“

Na svakih nekoliko minuta životinje mahnu za pozdrav i dođe nova družina, a pojavljuju se i predmeti koji donose dodatnu loptu, ubrzaju igru ili dovedu još drugara. Pokaži ih detetu: dvogodišnjak sam neće primetiti malu promenu.

Šta dalje

Kad dete počne da traži pravila i hoće da zna da li je nešto uradilo kako treba, spremno je za igre sa ciljem. Stack It Up je dobra prva: spuštaj kocke, gradi kulu, smej se kad padne. Rušenje je namerno najzabavniji deo, pa prvi ukus „pokušavanja“ ne dolazi uz prvi ukus „gubljenja“.